„Sam u kući“ nije samo urnebesna komedija, već svakodnevica mnogih usamljenih mališana. Roditelji nemaju vremena ili para za drugo dete, psi su isključeni iz istog razloga, drugovi zabranjeni jer prave haos, i samo je PC uvek spreman da zabavi i spase od samoće.
- Ali pazite, uz PC dete počinje nov život i to virtuelni - upozorava roditelje dr Aleksandra Kazaeva, psiholog moskovskog terapeutskog centra „Porodica“.
Takav život se čini privlačnijim i zanimljivijim od stvarnog. S ove strane ekrana su školski zadaci, grdnje starijih i podsmeh vršnjaka. S one strane, uzbudljivi doživljaji, mogućnost da svako dete postane junak, da utiče na životne situacije i da ih kontroliše.
- Stručnjaci širom sveta zvone na uzbunu - dodaje ona. - Među adolescentima se pojavila nova bolest, virtuelna zavisnost, zavisnost od kompjutera, igrica, televizora, Interneta i igraonica.
Čarobna kutija
Prihvatanje virtuelnog života počinje od televizora. Mama uključuje „čarobnu kutiju“, promiču slike, svira muzika, ljudi razgovaraju... Zgodno je, klinja je miran, ne plače, ništa ne traži. Postepeno, bez sveta „s one strane ekrana“, dete ne može da se skrasi. Lekari navode slučajeve beba koje ne privlači ništa osim TV-a.
Prolazi vreme, u kuću ulaze stalno novi programi i igrice. Mnogo je lakše kupiti PC i uplatiti Internet nego se baviti čedom, voditi ga na trening, u posetu, u park. Dok dete beži u virtuelnu stvarnost, u kući vlada mir. Sve izgleda potpuno nevino i bezopasno.
- Ali je to samo varka, kao i život u koji beže vaš sin ili ćerka. Nevolja se polako i neumitno prikrada - uverava nas ruski psiholog.
Prvi nagoveštaj da se nešto dešava zapaža se u ponašanju. Dete postaje razdražljivo i nervozno. Tinejdžer ne može da se odlepi od ekrana, zanemaruje učenje i domaće zadatke. Popušta u školi, sve slabije pamti, prestaje da se druži s vršnjacima i, kao posledica toga, teško se prilagođava u društvu.
- S vremenom detetu preti opasnost da postane „virtuelni narkoman“ - kaže Kazaeva. - Ako mu se uskrati PC, kod njega se javljaju simptomi slični apstinencijalnoj krizi narkomana.
Kriza apstinencije
Dete tada postaje veoma agresivno pošto nastoji da po svaku cenu utoli žeđ za virtuelnim sadržajem. U stanju je da počini krivično delo, dešava se da pred igraonicama jači otimaju novac od slabijih samo da bi ušli.
Virtuelna stvarnost je forma psihološke zavisnosti i, kao svaka druga zavisnost, ona razara ličnost. Pod njenim uticajem dete gubi slobodu volje i njime je lako manipulisati. Takvu decu lako je uvući u razne sekte, bande i potčiniti tuđem uticaju. Ta zavisnost pogađa određene tipove dece - uslovno se mogu podeliti u tri grupe (vidi okvir) - a ta bolest zahteva lečenje.
- Kako da se izborite s virtuelnom zavisnošću? Da li da zabranite PC? To može da dovede do ispoljavanja jake agresije kod deteta, a roditeljima preti opasnost da s njim izgube svaki kontakt. Bolje da poklonite veću pažnju njegovom stvarnom životu - savetuje Kazaeva. - Ako dete redovno odlazi u igraonice, dogovorite se da jednom odete zajedno. Pri tom obratite pažnju na detetove reakcije, na njegove emocije. Imajte na umu da roditelji treba da žive zajedno sa svojom decom, da treba negovati zajedničke proslave, ručkove... Poželjno je da dete barem donekle učestvuje u izboru mesta odmora i da putuje s vama i sa 13-14 godina. Dozvolite mu da poziva drugove, priređuje žurke, ne trošite pare samo na elektronske igračke, nego i na skije, klizaljke, izlete i putovanja
Mon Aug 24, 2009 6:10 am
